Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom

Veličina slova:

Izvod iz “Pravo na rad osoba sa invaliditetom-Asistivne tehnologije u Srbiji", autorka Marianne Schulze, konsultantkinja u oblasti ljudskih prava.

Netransparentnost ljudskih prava osoba sa invaliditetom rezultat je, s jedne strane, činjenice da je u sporazumima o ljudskim pravima invaliditet obuhvaćen izrazom ”druge okolnosti”.

Lista osnova po kojima je zabranjena diskriminacija uključuje: „rasu, boju kože, pol, jezik, religiju, politička i druga mišljenja, nacionalno ili društveno poreklo, imovinu, rođenje ili druge okolnosti”. Tako je od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima do Pakta o građanskim i političkim pravima, u kom je lista sistematizovana. Osim u Konvenciji o pravima deteta (član 23), osobe sa invaliditetom su nevidljive u osnovnim sporazumima o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija.

Pored nedostatka očigledne zakonske zaštite, osobe sa invaliditetom često su bile posmatrane kao objekti, a ne kao subjekti, odnosno, nosioci prava. Objektifikacija je dovela do fokusa na invaliditet, opstajanja medicinskog modela i priče o ”defektologiji”. Osobe sa invaliditetom su posmatrane kao predmeti sažaljenja kojima je potrebna ”pomoć”. Imajući u vidu činjenicu da svi članovi ljudske zajednice imaju urođeno dostojanstvo, osobe sa invaliditetom uživaju jednaka i neotuđiva prava. Fokus nije na nedostatku, već na preprekama u društvu koje osujećuju uživanje prava, i to ne samo na očiglednim fizičkim preprekama, već i na preprekama koje se zasnivaju na stavovima i stereotipima članova društva. Prepreke dovode do isključivanja osoba sa invaliditetom od punog uživanja ljudskih prava. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom preusmerava fokus sa promene osoba na promenu društva i podstiče otklanjanje prepreka u društvu. Velika angažovanost civilnog društva ostavila je traga na konačni sadržaj Konvencije -aktivno učešće civilnog društva, naročito osoba sa invaliditetom i organizacija koje ih predstavljaju, obavezno je u primeni Konvencije i procesima donošenja odluka o pitanjima koja se neposredno tiču osoba sa invaliditetom (član 4, tačka 3).

Socijalni model

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom ističe uticaj društvenih prepreka kao glavni uzrok isključivanja osoba sa invaliditetom. Invaliditet zasniva na takozvanom socijalnom modelu - pristupačnost se obezbeđuje uklanjanjem fizičkih prepreka, ali i pogrešnih stavova, stereotipa i predrasuda. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom daje široku definiciju diskriminacije koja uključuje uskraćivanje razumne adaptacije okruženja, ali ne definiše nedostatak niti invaliditet.

Izostanak definicije invaliditeta, uz otvorenu definiciju toga ko su osobe sa invaliditetom, sastavni je deo svrhe Konvencije (član 1). To je veoma važna činjenica, jer se invaliditet posmatra kao promenljiv koncept, i u skladu sa socijalnim modelom, prepreke u vidu pogrešnih stavova okoline i fizičke prepreke doprinose invaliditetu.

Opšta načela

Konvencija uključuje niz opštih načela, od kojih je posebno važno poštovanje mogućnosti samostalnog donošenja odluka. Osobama sa invaliditetom često su se uskraćivala, a i danas se uskraćuju, prava donošenja odluka u mnogim aspektima života - gde i sa kim žele da žive, šta žele da rade, da upravljaju svojom imovinom.

Pristupačnost je još jedno važno načelo. Pored otklanjanja društvenih prepreka, pristupačnost uključuje i druge aspekte. Komunikacijski aspekt podrazumeva obezbeđivanje pomoći osobama koje ne govore, koje imaju delimično ili potpuno oštećenja vida ili sluha. Intelektualni aspekt podrazumeva obezbeđivanje formata koji olakšava čitanje osobama koje imaju neki intelektualni nedostatak. Najpoznatiji aspekt pristupačnosti, fizički aspekt, uključuje pristup građevinama. Konačno, treba imati na umu i ekonomski aspekt, odnosno mogućnost izdržavanja. Osobama sa invaliditetom često je uskraćena mogućnost da steknu obrazovanje i dobro plaćen posao, što često dovodi do marginalizacije koja se rešava putem ekonomske pomoći.

Odgovor ljudskih prava na isključivanje i marginalizaciju je inkluzija. Načelo inkluzije obezbeđuje da se strukture i prakse promene, tako da se osobama sa invaliditetom omogući uključivanje u tokove društva. Zbog toga se u Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, između ostalog, govori o inkluzivnom zapošljavanju i inkluzivnom obrazovanju.

Budući da je Konvencija sporazum o ljudskim pravima, u osnovna načela uključena je i jednakost muškaraca i žena i opšte pravo da se ne bude diskriminisan.

Kako bi omogućila jednake mogućnosti za osobe sa invaliditetom, i naročito da bi omogućila inkluziju u sve sfere društva jednako sa drugim ljudima, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom snažno ističe značaj pomoći i podrške. To se naročito ogleda u definiciji razumne adaptacije prostora (član 2) i uopštenije, u obezbeđivanju pomoći u svakom obliku prema potrebi osobe sa invaliditetom. Osim prava na personalne asistente radi podrške u životu i uključenosti u zajednicu (član 19), Konvencija predviđa i pružanje neophodne podrške osobi sa invaliditetom da dela i da donosi pravne odluke, što se razlikuje od predhodnih modela starateljstva.

Socijalni model diktira i kako i šta se procenjuje kod osoba sa invaliditetom. Fokus nije više na medicinskim aspektima nedostatka, već na pomoći koja je potrebna osobi sa invaliditetom. To podrazumeva da profesionalci koji vrše procenu treba da imaju drugačije veštine i da treba da budu različitih profesija - multiprofesionalni tim je kvalifikovan da dobro proceni potrebe podrške.

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom uključuje prava iz drugih konvencija Ujedinjenih nacija, kao što su, na primer, Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena ili Konvencija o pravima deteta. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom sva ljudska prava stavlja u okvir pristupačnosti i inkluzije. Jedino univerzalno ljudsko pravo koje se ne pominje u tekstu je sloboda veroispovesti.

Različitost i višestruka diskriminacija

Jedno od osnovnih načela Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom je različitost (član 3). Poštovanje različitosti je generalno važna vrlina. Osim toga, načelo različitosti igra važnu ulogu u proceni potencijalnih osnova za diskriminaciju. U Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, osnovi po kojima je zabranjena diskriminacija su: rasa, boja kože, pol, jezik, religija, politička i druga mišljenja, nacionalno ili društveno poreklo, imovina i rođenje ili ”druge okolnosti”. Ali, šta su te ”druge okolnosti”? Stručnjaci Ujedinjenih nacija izdvojili su invaliditet, starost, nacionalnost, bračno ili porodično stanje, seksualnu orijentaciju, zdravstveno stanje, mesto stanovanja i ekonomski i socijalni status kao ”druge okolnosti”. Osim različitih osnova za diskriminaciju, treba imati na umu da ljudi mogu biti diskriminisani po više osnova u isto vreme.

U preambuli Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom ističe se zabrinutost zbog izloženosti osoba sa invaliditetom višestrukim i težim oblicima diskriminacije.

Inkluzivno zapošljavanje

Kao što je već pomenuto, načela pristupačnosti i inkluzije odnose se na sve segmente života, a posebno na one važne, kao što je zapošljavanje. Zaštita od diskriminacije ljudi na osnovu uočljivog nedostatka u oblasti zapošljavanja najpre treba da obezbedi pristup tržištu rada. Idealno bi bilo da se osnova za to postavi kroz inkluzivno obrazovanje, pohađanjem redovnih škola a ne ”specijalnih”. Prevazilaženje segregacije zahteva obezbeđivanje potrebne podrške. To može biti personalni asistent koji pomaže u prevazilaženju fizičkih prepreka, tehnička pomoć putem asistivnih pomagala ili drugi oblici podrške. Inkluzivno zapošljavanje zavisi i od promene stava okoline. Poslodavci moraju razviti sliku osobe sa invaliditetom kao osobe koja ima potencijal da u potpunosti obavlja zahteve posla bez obzira na nedostatak ili potrebnu pomoć. Socijalni model zapošljavanja takođe znači da kolege zaposleni moraju imati modernu sliku toga šta je potrebno za komunikaciju sa osobama sa invaliditetom.

Implementacija

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom zahteva da se uspostavi institucionalni mehanizam kako bi se olakšala implementacija. Vlada koordinira aktivnosti države i nadgleda primenu Konvencije putem posebnog nacionalnog mehanizma za nadzor. Ovo telo treba da ude nezavisno i osnovano uz poštovanje Pariskih načela, rezolucije Ujedinjenih nacija koja propisuje kako se formira nezavisna institucija za ljudska prava. Resorna ministarstva treba da se koncentrišu na to da inkluzija i pristupačnost budu sprovedeni u najkraćem roku. Implementacija i nadzor nad implementacijom Konvencije podrazumeva učešće civilnog društva, posebno osoba sa invaliditetom i organizacija koje ih predstavljaju (član 33). Odvojeno, nezavisno telo, predviđeno je da obezbedi zaštitu osoba sa invaliditetom od nasilja i drugih oblika zloupotrebe, kao što je zlostavljanje (član 16).

Jednako praksi koja je uspostavljena za sve sporazume o ljudskim pravima, država ima obavezu da podnosi periodične izveštaje o akcijama implementacije Konvencije Komitetu za prava osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija. Veoma je poželjno da civilne organizacije i nezavisne institucije podnesu izveštaje o svojim utiscima o merama implementacije. Izveštaji civilnog društva, odnosno alternativni izveštaji, ili izveštaji iz senke kako se nekada nazivaju, mogu se podneti u različitim formatima. Potrebno je da budu sažeti i sadržajni, i da obezbede konkretne preporuke o tome kako da se unapredi implementacija.

Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom možete pronaći u našojc E-biblioteci.