Filozofija Udruženja studenata sa hendikepom je ono što čini organizaciju jedinstvenom i što je izdvaja u odnosu na ostale organizacije osoba sa hendikepom.
Koncept hendikepa prepoznaje nejednake uslove u društvu i podršku nekoj osobi da prevaziđe barijere na koje nailazi u svom funkcionisanju i društvenoj interakaciji. Ljudi su u društvu stvorili sve ili su sebi prilagodili prirodne resurse. Ipak, u tom stvaranju i prilagođavanju okoline sebi, ljudi kao kreatori društva, za većinu stvari nisu stvorili ravnopravne uslove. Društvo je prepuno različitosti i koncept hendikepa prepoznaje te različitosti kroz stvaranje podrške koja bi omogućila podjednake uslove za funkcionisanje svih individua u društvu. Hendikep ne etiketira na osnovu različitih ličnih svojstava jedinki u društvu već predviđa intervenciju u društvu kako bi svaka osoba imala jednake mogućnosti da aktivno učestvuje u društvenim aktivnostima i na taj način joj bude obezbeđena podrška u funkcionisanju.
Takvim posmatranjem se stvaraju jednake mogućnosti i podstiče se svaki pojedinac/pojedinka da ravnopravno participira u svim društvenim aktivnostima. Hendikep je situacija u kojoj se prevazilaze različite barijere uz neki vid podrške, što znači da je hendikep:
– Prevazilaženje svih barijera, počev od arhitektonskih i ergonomskih do socijalnih i psiholoških
– Prilagođavanje radnih materijala, uslova za funkcionisanje, vremenske organizacije i svakog vida nepristupačnosti
– Korišćenje asistivnih tehnologija i primena univerzalnog dizajna
– Podrška personalnih asistenata i znakovnih prevodilaca
– Primena afirmativnih mera (mera afirmativne akcije) za osobe sa smanjenim prilikama u društvu.
Koncept hendikepa aktivno doprinosi razvoju inkluzivnog društva i obezbeđuje praktičnu primenu „društvenog“ modela. Koncept hendikepa je u suprotnosti sa „medicinskim(stručnjačkim)“ modelom, kao i sa „milosrdnim“, „integrativnim“ i drugim modelima koji osobe u situaciji hendikepa ne prepoznaju kao aktivne aktere u društvu.
Na osnovu podataka Evropske Unije, svaka peta osoba se suočava s nekim vidom barijera u svakodnevnom funkcionisanju, što znači da 20% stanovništva Srbije čine osobe sa hendikepom. Udruženje studenata sa hendikepom kao osobe sa hendikepom prepoznaje sve ljude kojima je potreban bilo kakav vid podrške u funkcionisanju, bilo to trenutna ili trajna potreba. To znači da osobe sa hendikepom nisu samo osobe sa vidljivim hendikepom, već i osobe sa nevidljivim hendikepom, odnosno raznim hroničnim ili genetskim bolestima poput dijabetesa ili Kronove bolesti, osobe lečene od kancera, osobe sa mentalnim hendikepom poput Daunovog sindroma ili Bipolarno afektivnog poremećaja, ali i osobe koje imaju depresiju ili anksioznost, disleksiju ili disgrafiju, kao i bilo koje drugo stanje.
Udruženje studenata sa hendikepom ne interesuje koju dijagnozu ili stanje ima osoba, već koji vid podrške joj je potreban kako bi mogao da je obezbedi. Organizacija je protiv etiketiranja osoba na osnovu dijagnoze i zato ne ulazi u privatnost osoba sa hendikepom, već postavlja isključivo pitanje o podršci koja je potencijalno potrebna.
Udruženje studenata sa hendikepom zalaže se za poštovanje različitosti i insistira na primeni socijalnog modela i individualističkog pristupa, što znači da svoje aktivnosti usmerava na zagovaranje razvijanja sistemskih servisa podrške za osobe sa hendikepom. Individualistički pristup predviđa prilagođenu podršku za svaku osobu kojoj je podrška potrebna iz razloga što svaka individua funckioniše drugačije, bez obzira na vrstu hendikepa.
Zašto hendikep, a ne invaliditet?
Udruženje studenata sa hendikepom je protiv upotrebe termina invaliditet i zalaže se za upotrebu termina hendikep.
U svetu, pokret osoba sa hendikepom je, nakon godina kreiranja jezika hendikepa, postigao dogovor da se na internacionalnom nivou koristi engleska reč DISABILITY, a sve češće se koristi i sintagma DIFFERENT ABILITY.
U srpskom jeziku (a i srodnim, ex-Yu jezicima) ne postoji prevod koji bi na pravi način iskazao značenje termina iz razloga što nijedna odgovarajuća reč, na žalost, nije oslobođena negativnih konotacija (onesposobljenost, onemogućenost). Originalno značenje bilo najpribližnije onemogućenost(od strane okoline) jer je termin „Disability“ u kontekstu socijalnog modela. Nažalost, „invaliditet“ kao zvaničan termin u zakonskim okvirima ima etiketirajući karakter jer ukazuje na osobu kao izvor problema.
Upotreba pojedinih termina kojima je negirana ličnost ljudi sa hendikepom a potencirana njihova zavisnost od pojedinih službi i stručnjaka, isticala je smanjenu sposobnost osoba sa hendikepom da rade, zarađuju za život i izdržavaju svoje porodice.
Zašto ne invalid?
Prema «Leksikonu stranih reči i izraza» (Milan Vujaklija, Prosveta, Beograd, 2002.), reč invalid znači «onaj koji je nesposoban ili onesposobljen za službu i zarađivanje radi izdržavanja sebe i svoje porodice, naročito onaj koji je onesposobljen u ratu, ratni invalid». Koren reči invalid je u latinskoj reči invalidus, koja znači nejak, nemoćan, nevredan. Takođe često korišćena reč invalidan (invalidna osoba) pored značenja: iznemogao, nemoćan, s manom, nesposoban za službu, neupotrebljiv, onesposobljen, rashodovan, škart (Vujaklija), koristi se i u pravničkom kontekstu kada se označava da nešto nije zasnovano na pravu, tj. kada je nešto nevažeće. Primena reči invalid/invalidna osoba dovela je do kreiranja atmosfere u okruženju koja je osporavala svaku sposobnost ljudi sa hendikepom, a asocirala sažaljenje, milostinju i slična osećanja.
- Osnove terminologije
Reči poput slep, gluv, idiot, retardiran i sl. su primile negativan kontekst i u svakodnevnom govoru se koriste kao uvrede na račun osoba bez hendikepa. Iz tog razloga, iako se neke od navedenih reči ravnopravno koriste u okviru datih grupa (pre svega slep i gluv), radi podizanja svesti šire javnosti, ponekad je korisnije upotrebljavati termine «osoba sa oštećenim vidom/nedostatkom vida», «mentalno nedovoljno razvijene osobe» i slično. Ovo je naročito izraženo u oslovljavanju zajednice osoba sa oštećenim sluhom, tj. zajednice gluvih i nagluvih, gde se često upotrebljavaju termini „gluvonem“ i “gestikulacija”, koji nisu odgovarajući. S obzirom na to da se gestikulacija odnosi na spontani, propratni pokret ruku i tela pri usmenom govoru, nije poželjno koristiti izraz „gestovni govor/jezik“, već znakovni govor/jezik (iako je ovo u velikoj meri zastupljeno u domaćem zakonodavstvu).
Iako je jedno od ličnih obeležja koje proističe iz medicinske dijagnoze važno za kontakt sa osobom koja ima hendikep, korisnije je znati i njeno ime, zanimanje, interesovanja. Prilikom oslovljavanja ljudi sa hendikepom, treba se truditi da se koriste termini koji ističu ličnost i ljudskost tih osoba. Pri tome je dobro koristiti reči koje se inače upotrebljavaju u svakodnevnom govoru. Znači:
OSOBA, ČOVEK, ŽENA, DETE, LJUDI itd. sa HENDIKEPOM
Noviji zakonski i podžakonski akti države Srbije uglavnom koriste izraz osoba sa invaliditetom. Reč invaliditet još uvek ne obuhvata sve grupe (osobe sa hemofilijom, dijabetesom itd). Udruženje studenata sa hendikepom se opredelilo za korišćenje termina HENDIKEP – upotreba reči hendikep u svakodnevnom govoru se odnosi na izjednačavanje mogućnosti (golf i drugi sportovi npr).
Oslovljavanje ljudi sa hendikepom po dijagnozi
Nije poželjno i treba izbegavati oslovljavanje ljudi sa hendikepom po dijagnozi – umesto reči «paraplegičari», «cerebralac» i slično, koristiti «osobe sa paraplegijom», «čovek sa cerebralnom paralizom» itd. (ukoliko je uopšte neophodno identifikovati ljude na taj način).
Prema nekim shvatanjima, izrazi “hendikepirana osoba” i “invalidna osoba” se odnose na osobu u celini, tj. označavaju da kompletna osoba nije funkcionalna/vredna u svakodnevnom životu i društvenim aktivnostima.
Preporučuje se da se koristi terminologija “osoba sa hendikepom” jer se na taj način ukazuje da se hendikep kao obeležje ne odnosi na celu osobu već na neki njen deo (motornog, senzornog, mentalnog ili fiziološkog funkcionisanja), kao i da je osobi potreban neki vid podrške da obavljanju različitih svakodnevnih aktivnosti.
Razlika između osobe sa hendikepom i hendikepirane osobe
Posebne potrebe
U istraživanju jezika hendikepa i pokušajima formulisanja politički korektne terminologije, javio se izraz «posebne potrebe» koji je vrlo brzo odbačen od strane pokreta osoba sa hendikepom. Na ovom izrazu još uvek insistiraju pojedini stručnjaci koji navodnom posebnošću nečijih potreba pokušavaju da opravdaju postojanje svoje profesije. Službe i profesije koje se bave problemima osoba sa hendikepom jesu potrebne, ali u službi samih osoba sa hendikepom, uvažavajući i njihove socijalne potrebe. U pokretu postoje tendencije da se ovaj izraz zameni izrazima kao što su «osobe sa posebnim sposobnostima», «osobe sa posebnim izazovima» i slično koji ukazuju na društvene barijere i ne tretiraju problem kao da je samo u osobi sa hendikepom.
Posebne potrebe postoje, pozitivne ili negativne, i one su kategorija koja je primenjiva na najširu populaciju – svi imaju neke svoje posebne potrebe u svakodnevnom životu, bez obzira na to da li imaju hendikep ili ne. Pušenje, korišćenje psiho-aktivnih supstanci, (prekomerna) upotreba alkohola itd. su takođe posebne potrebe. Svi ljudi imaju potrebu za kretanjem, tj. da od jednog mesta stignu do drugog. Neko će hodati sporije, neko brže, neko će voziti bicikl, neko koristi kolica, automobil… Veliki broj osoba sa hendikepom smatra uvredom ukoliko ih neko oslovi koristeći izraz posebne potrebe!
Aktivnost i pasivnost
Trebalo bi se služiti terminologijom koja asocira aktivnost i ostvarivanje mogućnosti, a ne pasivnost i ograničenja – na primer, bolje je reći osoba koja koristi kolica, korisnik/ca kolica (aktivnost) i slično, nego osoba u kolicima (pasivnost), ili u gorem slučaju, osoba vezana za kolica.
U svakodnevnoj komunikaciji često se za osobe sa hendikepom govori da su «bolesne», ili «slučajevi», pacijenti. Medicinske potrebe osoba sa hendikepom su iste kao i osoba bez hendikepa – mnogi «zdravi» češće idu kod lekara nego većina osoba sa hendikepom. Osobe sa hendikepom su KORISNICI-KORISNICE medicinskih usluga kao i sve druge osobe. Takođe, postoji navika u svakodnevnom govoru da se pravi razlika između «zdravih», «normalnih», «standardnih» i «bolesnih», «nemoćnih», pri tome misleći na ljude bez hendikepa u prvom slučaju i osobe sa hendikepom u drugom slučaju. Hendikep je stanje, a bolest može biti (ali i ne mora) samo jedna njegova komponenta.
Medicinske potrebe
«Možeš me zvati kako god hoćeš … samo me poštuj»
Stav je koji je u izvesnoj meri zastupljen među osobama sa hendikepom. Ipak, terminologija i jezik hendikepa i njihovo pravilno korišćenje često ukazuju na način na koji ljudi posmatraju problem – kao problem društva ili kao individualni problem.
Standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti – hendikep
Prema Standardnim pravila ujedinjenih nacija za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa hendikepom (Rezolucija Generalne skupštine br. 48/96 od 20. decembra 1993. godine), navedeni pojmovi su definisani kao:
- Termin “disability” zajednički je izraz za velik broj različitih funkcionalnih ograničenja koja se pojavljuju u svakoj populaciji svake zemlje u svetu. Ljudi mogu biti sa individualnim fizičkim, intelektualnim i čulnim oštećenjima, zdravstvenim stanjem ili mentalnom bolešću. Ovakva oštećenja, stanja ili bolesti mogu biti po svojoj prirodi nešto trajno ili prolazno.
- Termin “ hendikep” (handicap) znači ograničenje mogućnosti sudelovanja u životu zajednice ravnopravno s ostalima. On opisuje susret osobe koja nije u istom položaju sa većim delom populacije i njene okoline. Svrha ovog termina je naglašavanje manjkavosti u okolini i u mnogim organizovanim aktivnostima društva, na primer u informisanju, komunikaciji, obrazovanju, čime se onemogućuje ravnopravno učešće svih osoba.
POZITIVNO, PRO-AKTIVNO I BEZ DISKRIMINACIJE!!!
Terminologija je dobra onoliko koliko oslikava pozitivan stav društva prema osobama sa hendikepom, ali i osoba sa hendikepom prema društvu. Neophodno je uvažavati prava i potrebe određene grupe i izbegavati terminologiju koja stvara negativnu sliku o toj grupi i pruža potporu stereotipima, predrasudama i diskriminaciji.