Jezik i terminologija pokreta osoba sa hendikepom

Veličina slova:

Jezik, kao odlika nacije ali i trenutnih društvenih tokova, menjao se kroz vreme i još uvek se menja. Tokom decenija, pojedine reči su izgubile prvobitna značenja. I u najsavremenijim/najrazvijenijim društvima, jezik i pojmovi koje upotrebljavamo predstavljaju moćno sredstvo (anti)diskriminacije. Primena medicinskog modela dovela je do negiranja ljudskosti i ličnosti osoba sa hendikepom, te je i sam jezik kreiran u tom pravcu – institucionalizacije, pacijenata, nemoćnih i svega za šta se medicinski model zalaže.

U svetu, pokret osoba sa hendikepom je, nakon godina kreiranja jezika hendikepa,  postigao dogovor da se na internacionalnom nivou koristi engleska reč DISABILITY. U srpskom jeziku (a i srodnim, jezicima bivše Jugoslavije) ne postoji adekvatan prevod, jer nijedna odgovarajuća reč, na žalost, nije oslobođena negativnih konotacija (onesposobljenost, onemogućenost). Kao alternative koriste se reči hendikep i invaliditet, oko čega u pokretu još uvek ne postoji saglasnost. 

  1. Osnove terminologije

    Upotreba pojedinih termina kojima je negirana ličnost ljudi sa hendikepom a potencirana njihova zavisnost od pojedinih službi i stručnjaka, isticala je smanjenu sposobnost osoba sa hendikepom da rade, zarađuju za život i izdržavaju svoje porodice.

    Zašto ne invalid?
     Prema «Leksikonu stranih reči i izraza» (Milan Vujaklija, Prosveta, Beograd, 2002.), reč invalid znači «onaj koji je nesposoban ili onesposobljen za službu i zarađivanje radi izdržavanja sebe i svoje porodice, naročito onaj koji je onesposobljen u ratu, ratni invalid». Koren reči invalid je u latinskoj reči invalidus, koja znači nejak, nemoćan, ne vredan. Takođe često korišćena reč invalidan (invalidna osoba) pored značenja: iznemogao, nemoćan, s manom, nesposoban za službu, neupotrebljiv, onesposobljen, rashodovan, škart (Vujaklija), koristi se i u pravničkom kontekstu kada se označava da nešto nije zasnovano na pravu, tj. kada je nešto nevažeće. Primena reči invalid/invalidna osoba dovela je do kreiranja atmosfere u okruženju koja je osporavala svaku sposobnost ljudi sa hendikepom, a asocirala sažaljenje, milostinju i slična osećanja.

    Reči poput slep, gluv, idiot, retardiran i sl. su primile negativan kontekst i u svakodnevnom govoru se koriste kao uvrede na račun osoba bez hendikepa. Iz tog razloga, iako se neke od navedenih reči ravnopravno koriste u okviru datih grupa (pre svega slep i gluv), radi podizanja svesti šire javnosti, ponekad je korisnije upotrebljavati termine «osoba sa oštećenim vidom/nedostatkom vida», «mentalno nedovoljno razvijene osobe» i slično. Ovo je naročito izraženo u oslovljavanju zajednice osoba sa oštećenim sluhom, tj. zajednice gluvih i nagluvih, gde se često upotrebljavaju termini „gluvonem“ i “gestikulacija”, koji nisu odgovarajući. S obzirom na to da se gestikulacija odnosi na spontani, propratni pokret ruku i tela pri usmenom govoru, nije poželjno koristiti izraz „gestovni govor/jezik“, već znakovni govor/jezik (iako je ovo u velikoj meri zastupljeno u domaćem zakonodavstvu).

    Iako je jedno od ličnih obeležja koje proističe iz medicinske dijagnoze važno za kontakt sa osobom koja ima hendikep, korisnije je znati i njeno ime, zanimanje, interesovanja. Prilikom oslovljavanja ljudi sa hendikepom, treba se truditi da se koriste termini koji ističu ličnost i ljudskost tih osoba. Pri tome je dobro koristiti reči koje se inače upotrebljavaju u svakodnevnom govoru. Znači:
     
    OSOBA, ČOVEK, ŽENA, DETE, LJUDI itd. sa HENDIKEPOM (invaliditetom)

    Noviji zakonski i podzakonski akti države Srbije uglavnom koriste izraz osoba sa invaliditetom. Reč invaliditet još uvek ne obuhvata sve grupe (osobe sa hemofilijom, dijabetesom itd). Udruženje studenata sa hendikepom se opredelilo za korišćenje termina HENDIKEP – upotreba reči hendikep u svakodnevnom govoru se odnosi na izjednačavanje mogućnosti (golf i drugi sportovi npr).

  2. Oslovljavanje ljudi sa hendikepom po dijagnozi

    Nije poželjno i treba izbegavati oslovljavanje ljudi sa hendikepom po dijagnozi – umesto reči «paraplegičari», «cerebralac» i slično, koristiti «osobe sa paraplegijom», «čovek sa cerebralnom paralizom» itd. (ukoliko je uopšte neophodno identifikovati ljude na taj način).

  3. Razlika između osobe sa hendikepom i hendikepirane osobe

    Prema nekim shvatanjima, izrazi “hendikepirana osoba” i “invalidna osoba” se odnose na osobu u celini, tj. označavaju da kompletna osoba nije funkcionalna/vredna u svakodnevnom životu i društvenim aktivnostima.
    Preporučuje se da se koristi terminologija “osoba sa hendikepom/invaliditetom” jer se na taj način ukazuje da se hendikep kao obeležje ne odnosi na celu osobu već na neki njen deo (motorno, senzorno oštećenje ili fiziološki poremećaj), te da je osoba sposobna da obavlja različite svakodnevne aktivnosti.

  4. Posebne potrebe

    U istraživanju jezika hendikepa i pokušajima formulisanja politički korektne terminologije, javio se izraz «posebne potrebe» koji je vrlo brzo odbačen od strane pokreta osoba sa hendikepom. Na ovom izrazu još uvek insistiraju pojedini stručnjaci koji navodnom posebnošću nečijih potreba pokušavaju da opravdaju postojanje svoje profesije. Službe i profesije koje se bave problemom hendikepa jesu potrebne, ali u službi samih osoba sa hendikepom, uvažavajući njihove socijalne potrebe. U pokretu postoje tendencije da se ovaj izraz zameni izrazima kao što su «osobe sa posebnim sposobnostima», «osobe sa posebnim izazovima» i slično koji ukazuju na društvene barijere i ne tretiraju problem kao da je samo u osobi sa hendikepom.

    Posebne potrebe postoje, pozitivne ili negativne, i one su kategorija koja je primenjiva na najširu populaciju – svi imaju neke svoje posebne potrebe u svakodnevnom životu, bez obzira na to da li imaju hendikep ili ne. Pušenje, zavisnost od droge, zavisnost od alkohola, kleptomanija itd su takođe posebne potrebe. Svi ljudi imaju potrebu za kretanjem, tj. da od jednog mesta stignu do drugog. Neko će hodati sporije, neko brže, neko će voziti bicikl, neko koristi kolica, automobil... Veliki broj osoba sa hendikepom smatra uvredom ukoliko ih neko oslovi koristeći izraz posebne potrebe!!

  5. Aktivnost i pasivnost

    Trebalo bi se služiti terminologijom koja asocira aktivnost i ostvarivanje mogućnosti, a ne pasivnost i ograničenja – na primer, bolje je reći osoba koja koristi kolica, korisnik/ca kolica (aktivnost) i slično, nego osoba u kolicima (pasivnost), ili u gorem slučaju, osoba vezana za kolica.

  6. Medicinske potrebe

    U svakodnevnoj komunikaciji često se za osobe sa hendikepom govori da su «bolesne», ili «slučajevi», pacijenti. Medicinske potrebe osoba sa hendikepom su iste kao i osoba bez hendikepa – mnogi «zdravi» češće idu kod lekara nego većina osoba sa hendikepom. Osobe sa hendikepom su KORISNICI-KORISNICE medicinskih usluga kao i sve druge osobe. Takođe, postoji navika u svakodnevnom govoru da se pravi razlika između «zdravih», «normalnih», «standardnih» i «bolesnih», «nemoćnih», pri tome misleći na ljude bez hendikepa u prvom slučaju i osobe sa hendikepom u drugom slučaju. Hendikep je stanje, a bolest može biti (ali i ne mora) samo jedna njegova komponenta.

  7. «Možeš me zvati kako god hoćeš ... samo me poštuj», stav je koji je u izvesnoj meri zastupljen među osobama sa hendikepom. Ipak, terminologija i jezik hendikepa i njihovo pravilno korišćenje često ukazuju na način na koji ljudi posmatraju problem – kao problem društva ili kao individualni problem.

  8. Zakon o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom

    Definicije pojmova - član 3. - U ovom zakonu:
    1. izraz "osobe sa invaliditetom" označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške;

  9. Standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti – hendikep i invaliditet

    Prema Standardnim pravilima ujedinjenih nacija za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa hendikepom/invaliditetom (Rezolucija Generalne skupštine br. 48/96 od 20. decembra 1993. godine), navedeni pojmovi su definisani kao:

    17. Termin “invaliditet” (disability) zajednički je izraz za velik broj različitih funkcionalnih ograničenja koja se pojavljuju u svakoj populaciji svake zemlje u svetu. Ljudi mogu biti sa individualnim fizičkim, intelektualnim i čulnim oštećenjima, zdravstvenim stanjem ili mentalnom bolešću. Ovakva oštećenja,  stanja ili bolesti mogu biti po svojoj prirodi nešto trajno ili prolazno.

    18. Termin “ hendikep” (handicap) znači gubitak ili ograničenje mogućnosti  sudelovanja u životu zajednice  ravnopravno s ostalima. On opisuje susret osobe sa invaliditetom i njene okoline. Svrha je ovog termina naglašavanje manjkavosti u okolini i u mnogima organizovanim aktivnostima društva, na primer u informisanju,   komunikaciji, obrazovanju, čime se onemogućuje ravnopravno sudelovanje osoba s invaliditetom.

  10. POZITIVNO, PRO-AKTIVNO I BEZ DISKRIMINACIJE!!!

    Terminologija je dobra onoliko koliko oslikava pozitivan stav društva prema osobama sa hendikepom, ali i osoba sa hendikepom prema društvu. Neophodno je uvažavati prava i potrebe određene grupe i izbegavati terminologiju koja pruža potporu stereotipima, predrasudama i diskriminaciji.