Конвенција о правима особа са инвалидитетом

Извод из “Право на рад особа са инвалидитетом-Асистивне технологије у Србији„, ауторка Марианне Сцхулзе, консултанткиња у области људских права.Нетранспарентност људских права особа са инвалидитетом резултат је, с једне стране, чињенице да је у споразумима о људским правима инвалидитет обухваћен изразом ”друге околности”.

Листа основа по којима је забрањена дискриминација укључује: „расу, боју коже, пол, језик, религију, политичка и друга мишљења, национално или друштвено порекло, имовину, рођење или друге околности”. Тако је од Универзалне декларације о људским правима до Пакта о грађанским и политичким правима, у ком је листа систематизована. Осим у Конвенцији о правима детета (члан 23), особе са инвалидитетом су невидљиве у основним споразумима о људским правима Уједињених нација.

Поред недостатка очигледне законске заштите, особе са инвалидитетом често су биле посматране као објекти, а не као субјекти, односно, носиоци права. Објектификација је довела до фокуса на инвалидитет, опстајања медицинског модела и приче о ”дефектологији”. Особе са инвалидитетом су посматране као предмети сажаљења којима је потребна ”помоћ”. Имајући у виду чињеницу да сви чланови људске заједнице имају урођено достојанство, особе са инвалидитетом уживају једнака и неотуђива права. Фокус није на недостатку, већ на препрекама у друштву које осујећују уживање права, и то не само на очигледним физичким препрекама, већ и на препрекама које се заснивају на ставовима и стереотипима чланова друштва. Препреке доводе до искључивања особа са инвалидитетом од пуног уживања људских права. Конвенција о правима особа са инвалидитетом преусмерава фокус са промене особа на промену друштва и подстиче отклањање препрека у друштву. Велика ангажованост цивилног друштва оставила је трага на коначни садржај Конвенције -активно учешће цивилног друштва, нарочито особа са инвалидитетом и организација које их представљају, обавезно је у примени Конвенције и процесима доношења одлука о питањима која се непосредно тичу особа са инвалидитетом (члан 4, тачка 3).

Социјални модел

Конвенција о правима особа са инвалидитетом истиче утицај друштвених препрека као главни узрок искључивања особа са инвалидитетом. Инвалидитет заснива на такозваном социјалном моделу – приступачност се обезбеђује уклањањем физичких препрека, али и погрешних ставова, стереотипа и предрасуда. Конвенција о правима особа са инвалидитетом даје широку дефиницију дискриминације која укључује ускраћивање разумне адаптације окружења, али не дефинише недостатак нити инвалидитет.

Изостанак дефиниције инвалидитета, уз отворену дефиницију тога ко су особе са инвалидитетом, саставни је део сврхе Конвенције (члан 1). То је веома важна чињеница, јер се инвалидитет посматра као променљив концепт, и у складу са социјалним моделом, препреке у виду погрешних ставова околине и физичке препреке доприносе инвалидитету.

Општа начела

Конвенција укључује низ општих начела, од којих је посебно важно поштовање могућности самосталног доношења одлука. Особама са инвалидитетом често су се ускраћивала, а и данас се ускраћују, права доношења одлука у многим аспектима живота – где и са ким желе да живе, шта желе да раде, да управљају својом имовином.

Приступачност је још једно важно начело. Поред отклањања друштвених препрека, приступачност укључује и друге аспекте. Комуникацијски аспект подразумева обезбеђивање помоћи особама које не говоре, које имају делимично или потпуно оштећења вида или слуха. Интелектуални аспект подразумева обезбеђивање формата који олакшава читање особама које имају неки интелектуални недостатак. Најпознатији аспект приступачности, физички аспект, укључује приступ грађевинама. Коначно, треба имати на уму и економски аспект, односно могућност издржавања. Особама са инвалидитетом често је ускраћена могућност да стекну образовање и добро плаћен посао, што често доводи до маргинализације која се решава путем економске помоћи.

Одговор људских права на искључивање и маргинализацију је инклузија. Начело инклузије обезбеђује да се структуре и праксе промене, тако да се особама са инвалидитетом омогући укључивање у токове друштва. Због тога се у Конвенцији о правима особа са инвалидитетом, између осталог, говори о инклузивном запошљавању и инклузивном образовању.

Будући да је Конвенција споразум о људским правима, у основна начела укључена је и једнакост мушкараца и жена и опште право да се не буде дискриминисан.

Како би омогућила једнаке могућности за особе са инвалидитетом, и нарочито да би омогућила инклузију у све сфере друштва једнако са другим људима, Конвенција о правима особа са инвалидитетом снажно истиче значај помоћи и подршке. То се нарочито огледа у дефиницији разумне адаптације простора (члан 2) и уопштеније, у обезбеђивању помоћи у сваком облику према потреби особе са инвалидитетом. Осим права на персоналне асистенте ради подршке у животу и укључености у заједницу (члан 19), Конвенција предвиђа и пружање неопходне подршке особи са инвалидитетом да дела и да доноси правне одлуке, што се разликује од предходних модела старатељства.

Социјални модел диктира и како и шта се процењује код особа са инвалидитетом. Фокус није више на медицинским аспектима недостатка, већ на помоћи која је потребна особи са инвалидитетом. То подразумева да професионалци који врше процену треба да имају другачије вештине и да треба да буду различитих професија – мултипрофесионални тим је квалификован да добро процени потребе подршке.

Конвенција о правима особа са инвалидитетом укључује права из других конвенција Уједињених нација, као што су, на пример, Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена или Конвенција о правима детета. Конвенција о правима особа са инвалидитетом сва људска права ставља у оквир приступачности и инклузије. Једино универзално људско право које се не помиње у тексту је слобода вероисповести.

Различитост и вишеструка дискриминација

Једно од основних начела Конвенције о правима особа са инвалидитетом је различитост (члан 3). Поштовање различитости је генерално важна врлина. Осим тога, начело различитости игра важну улогу у процени потенцијалних основа за дискриминацију. У Универзалној декларацији о људским правима, основи по којима је забрањена дискриминација су: раса, боја коже, пол, језик, религија, политичка и друга мишљења, национално или друштвено порекло, имовина и рођење или ”друге околности”. Али, шта су те ”друге околности”? Стручњаци Уједињених нација издвојили су инвалидитет, старост, националност, брачно или породично стање, сексуалну оријентацију, здравствено стање, место становања и економски и социјални статус као ”друге околности”. Осим различитих основа за дискриминацију, треба имати на уму да људи могу бити дискриминисани по више основа у исто време.

У преамбули Конвенције о правима особа са инвалидитетом истиче се забринутост због изложености особа са инвалидитетом вишеструким и тежим облицима дискриминације.

Инклузивно запошљавање

Као што је већ поменуто, начела приступачности и инклузије односе се на све сегменте живота, а посебно на оне важне, као што је запошљавање. Заштита од дискриминације људи на основу уочљивог недостатка у области запошљавања најпре треба да обезбеди приступ тржишту рада. Идеално би било да се основа за то постави кроз инклузивно образовање, похађањем редовних школа а не ”специјалних”. Превазилажење сегрегације захтева обезбеђивање потребне подршке. То може бити персонални асистент који помаже у превазилажењу физичких препрека, техничка помоћ путем асистивних помагала или други облици подршке. Инклузивно запошљавање зависи и од промене става околине. Послодавци морају развити слику особе са инвалидитетом као особе која има потенцијал да у потпуности обавља захтеве посла без обзира на недостатак или потребну помоћ. Социјални модел запошљавања такође значи да колеге запослени морају имати модерну слику тога шта је потребно за комуникацију са особама са инвалидитетом.

Имплементација

Конвенција о правима особа са инвалидитетом захтева да се успостави институционални механизам како би се олакшала имплементација. Влада координира активности државе и надгледа примену Конвенције путем посебног националног механизма за наџор. Ово тело треба да уде независно и основано уз поштовање Париских начела, резолуције Уједињених нација која прописује како се формира независна институција за људска права. Ресорна министарства треба да се концентришу на то да инклузија и приступачност буду спроведени у најкраћем року. Имплементација и наџор над имплементацијом Конвенције подразумева учешће цивилног друштва, посебно особа са инвалидитетом и организација које их представљају (члан 33). Одвојено, независно тело, предвиђено је да обезбеди заштиту особа са инвалидитетом од насиља и других облика злоупотребе, као што је злостављање (члан 16).

Једнако пракси која је успостављена за све споразуме о људским правима, држава има обавезу да подноси периодичне извештаје о акцијама имплементације Конвенције Комитету за права особа са инвалидитетом Уједињених нација. Веома је пожељно да цивилне организације и независне институције поднесу извештаје о својим утисцима о мерама имплементације. Извештаји цивилног друштва, односно алтернативни извештаји, или извештаји из сенке како се некада називају, могу се поднети у различитим форматима. Потребно је да буду сажети и садржајни, и да обезбеде конкретне препоруке о томе како да се унапреди имплементација.

Пријатељи и сарадници